аватар

аватар. у хиндуизму инкарнација божанства у људској или животињској форми ради супростављања злу на свету.Обично се односи на десет појава Вишнуа, укључујући и инкарнацију Буде Гаутаме и Калкина (инкарнација која ће тек доћи). Ово учење појављује се у Багавадгити у речима бога Кришне Ајруну: " Кад дође до пада правичности и успона неправичности, тада се ја појављујем."

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Британика. А-Б - Београд: Политика:Народна књига, 2005. стр. 10


Све велики балкански научници пре 11 сати Од кад је Америка узела Балкан под своје - све државе су отишле у пропаст али сви балкански политичари глуме мученике и продају народу маглу о просперитету. Све државе су презадужене, јуримо Грчки рекорд. Ниво БДП из 1989. није достигла ни једна ex-YU. Натовили су се неки смешни "тајкуни" а цела економија на Балкану је неки Комерц без било какве озбиљне домаће производње. Пошто народ то увиђа, "американизација" и локални политичари морају да покрећу додатне свађе и разбуцавања. Верујем да ће грађани бити паметнији од интересних група -- јер они су сви исти већ деценијама и ништа им не фали. За Србију сам 100% сигуран. - коментар уз чланак: Презадужени, а на „Форбсовој” листи Све се слажем са овим Америма и баш их разумем да су забринути за мир у свету, али кад рецимо руски авион прође близу Велике Британије, то је атак на мир у свету, а када Руси отерају амерички шпијунски авион од границе са Русијом, опет су Руси криви? Ако ме нешто ужасно нервира, то је лицемерство, а Запад га има на претек - Socrat 10. септембар 2016. 14:18 #4206110 ЛеЗ 0007885 Лицемерство

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

субота, 15. септембар 2012.

ЕСЕИСТИЧКА ПОЕЗИЈА / Душан Стојковић



(Зоран М. Мандић, Бог у продавници огледала, Интелекта, Ваљево, 2010)

Кренимо од наслова. Он је несумњиво симболичан. Шта Бог тражи у продавници огледала? Јавља ли се као муштерија или као неко, ко осмотривши оно што му огледало приказује, жели да промени свет? Хоће ли, као Алиса, да се у огледало увуче и открије онај други, паралелни, одсдањани или сањајући, сасвим свеједно, свет? Јесте ли он творац и онога што се иза огледала збива? Која је, уосталом, симболика огледала? Истина, самоостварење, мудрост, ум, душа, натприродна и божанска интелигенција, искреност, чистота... Амбивалентно по значењу, може бити и соларно и лунарно.  Може ли се данас уопште споменути, када је о књижевности реч, огледало, а да се Борхесу не обрете у наручју? Шта је Борхес, данас, нама?
            Песме или лирски есеј? Нову Мандићеву збирку несумњиво треба упоредити са Малим (п)огледима (2006; допуњено издање 2008), њеном близаначком књигом? Као што бисмо мини есеје могли (понекад се то и чини) третирати као песме у прози, другачијом графичком организацијом Мандићеве песме могли бисмо "преобући" у мини есеје. Имамо писца који, негирајући сваку круту жанровску омеђеност, своје литерарно стваралаштво укотвљује у особен међужанровски простор. И тамо и овамо, једнако као и: ни тамо ни овамо. Песништво његово налик је на живу. Покретно, гибљиво, неухватљиво, незаробљено. Мандићевско. Препознатљиво од прве.
            Збирку отвара, засебно насловљен "Увод у читање" који се састоји од једног јединог такође насловљеног – "Смисао питања (мали есеј о непорецивости)" (он би се могао сасвим удобно сместити и међу корицама Малих наслова) – текста. Из њега издвајамо два поетичка става. По првом, "Песници су `апостоли` смисла", а по другом "Песма је увек више стање. Највиши ниво и стадијум бестелесне страсти. (...) И ненаписана песма је то стање."  Са којим песницима се Мандић хвата у коло? Малармеом, Рембоом, Рилкеом, Паундом, Елиотом, Ајгијем, Лазом Костићем, Томашевићем... ? У ком смислу је поезија више стање? Асоцира ли се ту на треће стање (ни јава ни сан, ни ум ни срце, и јава и сан, и ум и срце) о којем поетички збори Лаза Костић?
            У збирци су неколики циклуси: "Почиње кад кренеш" (6 песама), "Бог у продавници огледала" (4), "Предграђе" (1), "Лирика синоћ" (4), "Сезона откупа" (4), "Не дозволи да те поезија освоји" (3), "Све је крај" (3) и – финални –, опет једноделни, "Зачуђујуће" (1). Постоје "поруке" ових наслова. Њихова амбивалентност. Они као да припадају различитим, другим дискурсима. Онај поетички – "Не дозволи да те поезија освоји" сасвим се "уклапа" у поетички став с почетка књиге по којем је поезија "производ" "бестелесне страсти". Успут, можемо се приупитати постоји ли уопште страст која би тако придевом могла бити означена. Последња песма својим насловом упућује на очуђење без којег модерне књижевниости нема, те бисмо, без икаквог теоријског остатка, читаву књижевност могли поделити на ону пре и ону после очуђења.
            Известан број песама има – у заградама – поднаслов. Они почињу одредницама типа "скица", "мали есеј", "прилог / прилози", "лирски путопис". Поднаслов песме по којој је насловљена читава збирка је "Мали есеј о слепилу". У њој је и Борхес (споменута је његова прича "Конгрес", штампана у чувеној – вавилонској – библиотеци Франка Марије Ричија која је постала, и остала, алтернативна историја светске књижевности, сагледане Борхесовим – слепим – очима). Борхесовске мале литерарне форме, и заговаране код других и остварене у властитом опусу, постале су есенцијално у свеколикој – и не само модерној – књижевности. О слепилу су писали, надмећући се међусобно, учинивши га притом језном метафозичком чињеницом са симболичким набојем, поред Борхеса, између осталих, антологијски, и Ернесто Сабато и Жозе Сарамаго.
            Мандићева збирка је, као што је то био случај и са његовим ранијим књигама, прикривено, цитатна
. У трима песмама се појављује Годо ("Легенда", "Можда сам могао другачије" и "Не дозволи да те поезија савлада,4"). Свако од нас чека (и не дочека никад) свог Годоа. Годо је кловновска варијанта Кафке, но кловновско у бекетовској верзији поприма метафизички набој. У песми "Можда сам могао другачије" спомиње се носорог те се тако призива Јонеско. Разлика између Јонеска и Бекета (апсурдни хумор, на једној и апсурдна трагедија, на другој страни) основна је разлика која међи свеколику савремену литературу.
            Мандићеве песме су неримоване. У њима је присутно, готово каскадно, "слагање стихова". Чести су анжамбмани. Приметно је "ломљење" стихова. Притом, значајну улогу игра употреба великог слова на почецима појединих стихова која песмама даје особену динамику (довољно је, као пример, узети песму по којој је збирка добила наслов). Мандићевско ломљење речи, али такво које речима подарује амбивалентност, илустроваћемо само једним примером с краја последње споменуте песме: (п)оглед  ("кључна" реч читаве збирке) у исти мах означава најразличитије ствари: и поглед и оглед, али и по глед и погле д.
            Звучна раван читаве књиге, веома засићена, не заснива се на „вриштећој“ еуфоничности, иначе заштитном знаку многих српских савремених песника..
            На лексичкој равни издвајамо две, потенцијално неологистичке речи: словенскоплажна (Будва) и собље.
            Речи-теме читаве књиге, уз (п)оглед, су  тишина и (унутрашња) прича.
            Песник не скрива властиту поетику: ... Живот је пречица, / читај снове ("Почиње кад кренеш"); разумевање поезије је посебна поезија, речи које не постоје ("Поглед са исповедаонице"); Све је унутрашња прича (Исто); Поезија се свела на / Поезију / Бесконачног низа / Испричаних прича / ЈА / (...) / Хартија без тела / Не додаје души / душу ("Предграђе"); Иза Језика је његово несавршенство ("О савршеном"). Потребно је навести читаву  кратку песму "Сто за писање":
На столу за
Писање
Плоча од
Нематерије
Полица без
Књига
Бела слика
Белог
Зида
У рукама
Писца
Писац са руком
Без
Оловке
Треба се сетити
Разлога
У њој белина, не само хартије, покрива и ништи све. Ствара се и без материје, и без књига, и без било каквог прибора за писање. Остаје само писац. Белина сâма која је песма. И када није написана. Поготову, онда када написана није.
            Памтимо неколике синтагме: болести једења ("Поглед са исповедаонице"); трпезом таме ("Песак тајне, 2"); глагола цртежа ("Песак тајне, 3"); поглед даха ("Јесен").   
            Постоји читав инвентар разнородних слика. Њихов колоплет. Вртложење. Сви модерни књижевни правци оживљавају, симбиотички се сплеће оно што је на први поглед сасвим одвојено, изнутра помично. Долази до специфичног поетског усисавања. Отуђења попут оног које „покрива“ следећа песничка слика: Живот је одурна / вежба / (...) / ... Држи главу доле, / не осврћи се. Не остајемо иза себе ("Почиње кад кренеш"). Не заборавља се гномско: Самоћа је извор заразе ("Самоћа").
            Слике често добијају надреалну ауру: у кампу / за обуку трулења ("Почиње кад кренеш"); Надахнута смрт тражи главе / речи... ("Поглед са исповедаонице"); Тек када сопственом лицу принесе бритву / Самотник препозна једног од себе ("Самоћа"); Усред дана ноћ као / нова унутрашња прича / коју причају неми ("Митови нијанси"); На самом почетку постања / недоумица / мучила је приче о речима ("Песак тајне"); У врху трпезе сунце је / међу бројевима / започело расправу / О / Поезији / О придевима без / глагола цртежа ("Песак тајне, 3"; веома често – и то велико – О је читав стих); Не вреди на једну гомилу / сакупити / Упуство за опстанак / Расуте ствари / Оне по себи путују и / Окрећу се / Свака на своју бежичну / страну ("Расуте ствари"). У појединим песничким сликама присутно је, благо надреално, право вејање стихова при којем се једна слика, не ништећи се притом, "убацује" у другу. Илустроваћемо то с два примера:  Око је насиље значења / једне речи / Око себе / Око космоса / Около / (...) / Само унутрашње око / Избор је забрањених слика ("Око"); Пре него што усниш / Препознај / Сањача који те сања ("Не дозволи да те поезија савлада, 4"). Обе слике права су „илустрација“ борхесовског у Мандићевој поезији. То борхесовско основни је фон по којем се она, палимпсестно, пише. Присетимо се, већ давног, текста „Поезија као шифра битка“ (прештампаног у Томашевићевој, такође давној, књизи Из искуства битка и певања) Бошка Томашевића о Борхесовој песничкој збирци Шифра у којој се Борхесово певање овако одређује: „Реч код Borgesa је истовремено твар и биће бивствујућег, иманенција и трансценденција у кретању. (...) ... властита бит песничког дела коју Borges изворно предочава јесте песничко дело као шифра бића.“ У овом огледалском приказу огледалске збирке Зорана Т. Мандића, оно што Томашевић збори о Борхесу огледалски се може „прецртати“ и када је о Мандићевој поезији реч. У овом песнику имамо, могуће је, боље – сасвим је извесно, највећег борхесовца свеколике српске поезије.
            Постоји у овим песмама несумњиво и ауто–биографски слој. Читава збирка велика је  песма о Мајци, Оцу, Брату. О себи у њима, једнако као и о њима у песнику.  
            Ту су и неколике љубавне песме. Песму „Будва 2007“ сам песник одређује као „путописну песму“.
            Мандићеве песме су налик на лирске тетоваже. Но шта је кожа (чија је она?) по којој се пише? Палимпсестно несумњиво. Притом, време је нивелисано,"обрисано", преметнуто у простор: Време је простор ("Не дозволи да те поезија савлада, 5").
            Чува се, испод видљивог слоја, подпесмно, „религиозно". Све је саставница живота. Сваки човек (и Бог; Бог?) ређа коцке за себе, по себи. Притом, Бог увек користи / своје ја ("Почиње кад кренеш"). Шта чини човек? Да ли се он обезЈАјио? Има нечег од Јозефа К. у песничком субјекту збирке. Његов свет искошен је свет. Једино и могућ као искошен, да живот не би постао, и остао, одуран. Зато је једна песма и насловљена "Поглед са исповедаонице" (предлог са ништи, одгуркује из; није се у нечему, већ изнад; поглед је то не очи у очи, или смерно оборен, већ одозго, орловски). Како (у)гледати, (про)гледати оно што се не може, никако не може, (са)гледати? Гледалац, Човек не припада ником. / Под теретом тела налеће на / риме душе... ("Поглед са исповедаонице"). Како се душа оримила? Са ким или чим, ако је тело теретом стиска, двојећи се од ње? Огледала су та која заваравају? Човек је неограђен (Исто). Тело се преметнуло у свечуло, те пипа, опипава све. Осим душе.
            Последњи стих Боже правде укини роман ("Зачуђујуће (прилози религији непотребног)") стих је који, као права финална поента, књигу окреће наглавце. Извлачи нас из огледала тако што нас још дубље гура у њега, избацује нас из погледа тако што се загледа у нас. У нашу рањиву душу. Постајући она сама.
                                                                                                   Душан Стојковић

Нема коментара: